Slobodan
21-11-2018
0

 
 
 
Gerontološki centar i veliki broj gerontoloških domova u subotičkim naseljima, prilika su da naši penzioneri i korisnici žive društveni život. Ne retko, iz prijateljstva se razviju i nove ljubavi pa i brakovi, kaže nam direktor Nenad Ivanišević, koji je najviše doprineo da subotički Gerontološki centar bude i društvena oaza života njihovih korisnika, jer, kako tvrdi, umetnost, zabava i emocije unapređuju vitalnost i pozitivno utiču na zdravlje i starijih osoba.
 
Ovih dana je to potvrđeno još jednom emotivnom pričom iz gerontološkog Doma. Čordaš Samija (66) Subotičanka, koja je davno došla iz rodnog Mostara i Harangozo Stevan (73), rođen u obližnjem Žedniku, odrastao u Đurđinu i Ljutovu, upoznali su se na gerontološkoj proslavi, zavoleli, a uskoro i verili. Za 14. novembar zakazano je i venčanje, a budući supružnici kažu, da će pored njihovog zajedničkog doma i ubuduće gerontološki skupovi biti njihov društveni dom.
 
—Tu smo se upoznali i zavoleli, veridbu smo ozvaničili već, a skromno venčanje je zakazano za 14. novembar, samo u krugu najužih prijatelja i porodice, kažu Samija i Stevan, dodajući da je i sudbina izgleda umešala prste u njihov ponovni susret.
 
Sve je počelo pričom Stevanovog nećaka u Subotici, koji ga je jednom prilikom upitao da li se seća Samije, sa kojom su nekada bili porodični prijatelji, a čiji unuk sada ide sa njegovim sinom u vrtić.
—Taj susret je bio posle čitavih 18 godina. U priči sam joj pomenuo, da sutradan idem za Zadar, na more, gde imam kuću. Samija je na to rekla, da bi možda i ona mogla poći. Oberučke sam to prihvatio i rekao joj, dođi, imaš dobru vezu autobusom, počinje priču Stevan.
 
To je bio prvi susret posle skoro dve decenije, ujutro je Stevan već otputovao za Zadar, ali susret mu nije dao strpljenja i mira da čeka Samijin dolazak. Počeo je da slavi susret sa prijateljima, uz malo dalmatinskog vina, ali se odmah javio Samiji i pitao kada planira da dođe.
 
—Rekla sam mu da je put predug autobusom, da ću teško da krenem sama, a i da mi je rođendan, 19. maja, pa bi najbolje bilo da dođe po mene. To bi mi bio najdraži poklon, kaže Samija, a Stevan dodaje, da je već drugi dan odlučio da se odmah vrati, da pređe tih 700 kilometara i doveze je u Zadar. 
 
Ostali su tri meseca kraj mora, tamo se bolje upoznali, da vide jesu li jedno za drugo. Samija, rođena Hercegovka, odmah je objasnila svoja čvrsta pravila oko braka, koja su više bila prijatna, nego stroga. Želela je da razgovaraju i kako će sve prihvatiti deca, jer su imali po dva braka iza sebe.
 
—Ja volim svoje jutarnje rituale ispijanja kafe, a ne odmah trku, čim ustanemo. Naradili smo se oboje. Vreme je i da malo uživamo, kaže Samija, koju život nije mazio. —Spremala sam godinama u školi, a i po kućama, a odmah sam videla da je Stevan organizovan. Njegova deca su me lepo prihvatila i unučad, kao i moje kćeri i unučad Stevana. Objasnili smo im da planiramo zajednički život, kaže Samija.
 
Stevan priča kako je pripremio iznenađenje prošle godine za Samiju, kupio verenički prsten, a zatim, na proslavi u Domu, verio je rečima „draga Samija, pitam te pred ovim divnim ljudima, da li bi se udala u za mene”.
 
Nije to očekivala, ali je odmah pristala. Od prvog dana i žive zajedno, sada uoči venčanja već dve godine i sedam meseci. Iz Mostara je pobegla iz porodice, jer babo je bio strog i njoj i sestrama nije dopuštao da imaju momke. Kasnije je život oboma doneo i srećne i tužne trenutke, sa bivšim supružnicima, ali Samija je jaka žena i zasgrlila je obema rukama svoju novu sreću.
 
Posle venčanja, planiraju da i dalje posećuju Gerontološke kluboveu Subotici  i svoje prijatelje koje su tu stekli, da unesu radost u zajednički život.
—Poštujemo se, eto imamo dom i ovde i na moru, a naš susret je eto za nas treća sreća, kažu samija i Stevan.
 
N. H. Karanović
 


Komentari

Napravi Nalog



Prijavi se