Slobodan
16-09-2018
0

Bačka ravnica poznaje ne samo junake po sablji, nego i po peru. Jedan od takvih je Mijo Mandić. Rođen je u Kaćmaru 12. septembra 1857. u porodici siromašnih seljaka. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu sa odličnim uspehom. Isticao se u odnosu na drugu decu znanjem, tako je brzo prepoznat i preporučen kalačkom vikaru Ivanu Antunoviću, koji je sa radošću prihvatio na sebe teret njegovog daljeg školovanja. U Kalači je završio četiri razreda građanske škole, posle koje je upisao učiteljsku školu. „U tim godinama Mijo Mandić postaje ne samo pitomac nego i učenik i nepokolebljivi privrženik Ivana Antunovića prvog i najvećeg nacionalnog borca Bunjevaca“, piše Mandićev biograf Joso Šokčić.

Nakon stečene diplome (1876), izabran je za učitelja u Bođanima kod Bača. Ovde je služio kratko vreme, nakon čega ga je služba odvela u Madaraš i Garu, gde je ostao dve odnosno tri godine. Naročito se istakao u Gari. Ovde je osnovao Čitaonicu, koja je postala omiljeno mesto okupljanja lokalnih Bunjevaca. „Škola Mije Mandića bila je primerna u celom srezu i on je za svoj učiteljski rad dobio uvek pohvalu“, piše Šokčić. Kada je bunjevačkim školama zapretilo gašenje, Mandić je za njihov spas sastavio udžbenike: Zemljopis, povistnica i ustavoslovlje za bunjevačku i šokačku dicu i Prirodopis, prirodoslovlje i slovnica za bunjevačku i šokačku dicu (1880).

Nakon godina provedenih van kuće, najzad ga je 1883. služba odvela nazad u rodno mesto. I ovde je osnovao Čitaonicu, koja je takođe okupljala Bunjevce željne znanja. Uz izdašnu Antunovićevu pomoć pokrenuo je 15. januara 1884. u Baji mesečnik „Neven“. U početku je imao trojicu pretplatnika, a za godinu dana 300. Do 1893. uređivao ga je Mandić. Izlazio je do izbijanja Prvog svetskog rata, kada su ga mađarske vlasti zabranile. Ponovo je pokrenut krajem rata, ali kao dnevni list. Pre prelaska u Suboticu, izdao je molitvenik „Nebesko janješce“ (1885) i priredio treće izdanje speva Slava sadašnjih i drugih delija slavenske krvi dostojna starih uspomena plemenite Bačke Grgura Peštalića (1890), koje nažalost nije sačuvano.

Kada je 1892. Mandić izabran za učitelja u Subotici, započela je „druga perioda njegovog stvaralačkog života“. Pored svojih poslovnih obaveza, uređivao je „Neven“ i pisao priloge za prvi bunjevački kalendar „Subotička Danica“, „Subotičke novine“ i  mađarski list „Szabadka és Vidéke“, stičući poznanstva i gradeći prijateljstva. Jedan je od inicijatora osnivanja kulturno-umetničkog društva udruženja „Kola mladeži“ 1896. Iste godine izdao je brošuru Bunjevačko pitanje (Bunyevác kérdés), gde je izneo zahtev za primenu zakona o narodnim manjinama. Trudio se da uspostavi slogu među viđenim Bunjevcima. Tako je na jednoj večeri priređenoj u kućnoj režiji okupio političke neistomišljenike. U svetlu novih tehnoloških postignuća, pridružio se osnivanju „Školske zadruge za podizanje i izdržavanje bunjevačkih škola“ (1914). Međutim, ubrzo je izbio rat, koji je prekinuo dalji razvoj aktivnosti.

    Ubrzo po izbijanju rata, Mandić je zbog svog kulturno-prosvetnog rada postao sumnjiv policijskim vlastima koje su mu odredile kućni pritvor. Bilo je to nesigurno vreme za sve Slovene u Ugarskoj. Kada je Srbija bila na izdisaju 1915, po Subotici su počele kružiti glasine da će se vešati neki Bunjevci. Spominjan je i Mandić. Srećom, sudbina mu je bila naklonjena. Skori vaskrs Srbije i slom Austro-Ugarske 1918. promenili su tok događaja u Subotici, a Mandić se našao među onim snagama koje su preuzele vlast u Subotici i dočekale srpsku vojsku.

U vreme prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, Mandić je proširio krug svojih poznanstava, od kojih je možda najplodnije bilo ono sa novosadskim prosvetno-kulturnim radnikom Vasom Stajićem. U Stajićevoj zaostavštini, koja se čuva u Rukopisnom odeljenju Matice srpske (ROMS), nalazimo nekoliko Mandićevih pisama, od kojih se po sadržaju i dužini izdvaja ono datirano 16. jula 1922. i označeno signaturom 8423. Izdvajamo onaj deo, koji govori o promenama u Subotici od oslobođenja 1918. do 1922:

Svaki Bunjevac je oduševljeno pozdravio naše narodno oslobođenje i ujedinjenje. Mi smo za vreme madž. zuluma zajedno sa našom braćom Srbima patili i trpili silu i nepravdu; a nadmetali smo se 1918. ko će bolje dočekati srpsku vojsku, srp. junake, naše oslobodioce.

Srpsku Gospodu iz Novoga Sada: Dr. Petrovića, Vilića, Ružića i dr.; iz Beograda: ministra Marinkovića, profesore Cvijića, Vesnića, Mihajlovića i dr. dočekasmo radosno i svečano. Da, nije bilo bunjevačkoga veselja, zabave, svatbe, bez generala Milojevića, pukovnika Krupeževića, Todorovića i dr.

Ta bracka ljubav, to uzajamno milovanje trajalo je godinu dana, dakle dotle, dok nisu pozvana i nepozvana braća: Srbi, Hrvati i Dalmatinci nasrnuli na Suboticu. Pa sada ide sve naopako!

Nestalo iz Subotice nigde nezaboravljenog generala Milojevića, pukovnika Krupeževića, Todorovića i dr., a iz varoške kuće prognaše naše prvake: Dr. Matievića, Dr. Sudarevića, Dr. Prćića, Dr. Ivković Ivandekića, Dr. Vojnić Tunića i dr. njihova mesta i sva važnija druga zauzeše braća Srbi i Dalmatinci.

Počam od velikoga župana pa redom: veliki kapetan, podgradonačelnik, glavni računovodj, finac. senator, poglavar pošte, poreznog ureda, direktor gimnazije, direktor više trg. škole, preparandije, šk. inspektor, šk. nadzornici itd. itd. sve su Srbi! Bunjevac je svojoj varoši zapostavljen i preziren od svojih braća. Naši se ljudi bez zakonite osude zatvaraju, muče i batinaju. Za nastavnike/ce u gimnaziji, Višoj trg. školi, u osnovnim školama šalju se fratrovi, raspopi, Rusi, Turci; - ljudi bez nastavničke spreme i nastavničkog poziva.

Mi nismo, dragi Gospodine neprijatelji ćirilice, jer je to i naše narodno pismo, ali nismo svi još navikli na to. Zato silovito i svestrano naturivanje ćirilice nije praktično, niti je pravedno i samo je kadro, med nama još veću jaz stvoriti.

I ako se mi proti ovakom nebrackom postupanju borimo i tražimo, da se s nama postupa kao sa braćom, a ne kao sa rajom bosanskom, onda smo mi separatiste i protivnici države.

Eto, dragi Gospodine, iz ovoga kratkoga razlaganja možete viditi i suditi: ko? I šta se je promenulo u Subotici?! od 1918.   

Kako vidimo iz ovog intimnog pisma, Mandić je s jedne strane u stvaranju južnoslovenske državne zajednice video ostvarenje snova iz mladosti, ali je s druge strane izražavao sumnje u mere centralističkih vlasti u Beogradu i njenih eksponenata na lokalu. Vreme će pokazati da je bio u pravu. Nakon relativno mirnog perioda života provedenog u međuratnoj Subotici, gde je obavljao dužnost nadzornika i prosvetnog referenta Gradskog senata (1918–1923) i upravnika Gradske biblioteke (1923–1932), te dobio zvanje počasnog građanina (1933), usledili su 1941. još jednom dani ispunjeni ispitivanjima, uhođenjem i kućnim pritvorom. Tek što su prošli, našeg junaka snašla je smrt (9. januara 1945).


Komentari

Napravi Nalog



Prijavi se