Slobodan
20-11-2018
0

Da li je naša duša večna? Da li je ovaj život jedini koji imamo? Možemo li putovati prošlim životima? Priznali to ili ne, većina ljudi priželjkuje da je odgovor na ovo pitanje pozitivan. Istina je, ipak, samo pojam koji predstavlja saglasnost sa činjenicama ili stvarnošću, a apsolutna istina je ideal kome se približavamo relativnim istinama ne dostižući ga nikada u potpunosti. Istina je u vezi sa umom koji je kreira, a umovi su različiti, pa tako i istine.

Nauka se ne bavi dokazivanjem, pa tako nije u stanju ni da dokaže da nešto ne postoji, ni prošli životi, ni Deda Mraz, ni magija. Nauka se bavi opovrgavanjem dosadašnjeg znanja, čime nam otvara puteve novih saznanja i novih relativnih istina. Vera je, sa druge strane, potpuno opciona lična istina stvorena u individualnom referentnom okviru. Ona je subjektivna, lična teorija koja nas vodi kroz naš duhovni, ali i materijalni svet oblikujući naše razmišljanje, osećanja i ponašanje. Svi ljudi veruju u svoje teorije, dok neke činjenice ne dokažu suprotno. Slično se ponaša i ljudska nauka. Čak i oni što čvrsto veruju da ne veruju funkcionišu po istom obrascu. Doduše, oni su malo rigidniji u promeni svojih stavova…

 

Iskustva ljudi koji su se podvrgli regresiji su slična, ali su različiti načini na koje naša iskustva tumačimo. Neretko je znatiželja jedan od razloga zbog kojeg ljudi prvi put odlaze na regresiju, ne bi li pronašli odgovore svojoj znatiželji i jednostavniji put za zadovoljenje svojih želja. Što se tiče jednostavnijeg puta za zadovoljenje želja, do njega se dolazi rešavanjem problema, i u tome regrosoterapija ima značajne uspehe. Međutim, što se tiče znatiželje, njeno zadovoljavanje nije cilj regresoterapije, što ne znači da je ona ne zadovoljava, ali je njena svrha drugačija. Regresoterapija može da ponudi nove subjektivne istine, ali ni ona, baš poput nauke ne dokazuje ništa, a činjenice koje nam donosi su uvek u vezi sa rešavanjem problema koje tretira. Ukoliko je glavni i jedini razlog podvrgavanja regresoterapiji radoznalost, tada postoji velika verovatnoća da ćete ostati uskraćeni za blagotvorna dejstva regresoterapije, što bi sa obzirom na njene mogućnosti bila prava šteta, a može dovesti i do razočarenja. 

 

Iskustva i klijenata i terapeuta su takva da je regresoterapija veoma moćna, duboka i efikasna tehnika u rešavanju problema koji se na ovaj način obrađuju, te da je njen učinak značajan i dugoročan. Naravno, uvek treba imati u vidu i činjenicu da ni jedna terapija koju je svet do sada upoznao nije uspešna u sto posto slučajeva, jer onda, logično, ne bi bilo potrebe da druge uopšte postoje. Preterana otvorenost može nas odvesti u lakovernost, ali nas i preterana zatvorenost može odvesti u naivnost. I u jednom i u drugom slučaju preprečili smo put stvarnosti. Možda je za nju ali i za sve nas najpametniji pristup “budi otvoren za sve i sumnjaj u sve”, što nas opet približava naučnom metodu i verovatnoći za koju statistika tvrdi da je uvek veća od nule. Dakle, osnovna svrha regresoterapije, ali i osnovni cilj terapeuta i samog klijenta koji se podvrgava regresoterapiji jeste da reši određen i prethodno definisan problem koji postoji kod klijenta i koji mu otežava život, te se regresoterapija vodi za ciljem da se klijent oseća bolje u vezi sa definisanim problemom, odnosno da definisani problem prestane to da bude, u smislu da više ne povređuje klijenta, ili da u potpunosti nestane.

Nehipnotička regresoterapija po metodi Patrika Balinta, regresoterapeuta i edukatora iz Slovačke, je strukturisana terapija sa tačno definisanim metodama i tehnikama u terapeutskom procesu. Sadrži sedam tehnika, ili pristupa problemima koje se koriste u zavisnosti od načina na koji klijent te probleme definiše. Terapeut u šest različitih tehnika radi sa podsvesnim sadržajima psihe, dok se u jednoj tehnici zalazi u sadržaje nesvesnog. Psiha, u zavisnosti od svojih mogućnosti, otvara sadržaje u regresijama koji se tiču problema na kojem se radi. Terapeut vodi klijenta dok klijent ovim sadržajima pristupa direktno u nivoima u kojima je psiha spremna da ih izrazi. U regresoterapiji terapeut ne ocenjuje klijenta, ne sugeriše i ne daje savete, ne propisuje lekove, ne menja klijentovo mišljenje i ne rešava problem umesto klijenta. Klijent sam radi na svom problemu uz vođstvo terapeuta koji primenjuje tehniku regresoterapije.

U osnovnoj tehnici, u sadržajima koje klijent prolazi, nalaze se traumatski događaji ili sadržaji psihe u kojima se nalazi okidač problema koje u stvarnosti doživljavamo. Uvek su u pitanju događaji (sadržaji) koje smo doživeli (doživljavamo) kao traumu i koje smo percipirali suženom svešću, odnosno nismo ih dovoljno osvestili. Asocijativnim putem ovi okidači aktiviraju u asocijativnim okolnostima tu suženu svest i mi iz nje doživljavamo i reagujemo u realnosti što kreira problem koji nas povređuje. Tehnika se bazira na namerno ponavljanim prolascima ovih traumatskih sadržaja naše podsvesti u kojima osvešćujemo događaj do najsitnijih detalja, oslobađajući zarobljene emocije i time stvaramo korektivni događaj koji u narednim asocijativnim situacijama neće sadržati okidače sužene svesti i prestaće da bude problem klijentu što svakako utiče na kvalitet klijentovog daljeg života. Efekat i efikasnost tehnike u velikoj meri zavise od spremnosti klijenta da reši problem i od ograničenja njegove psihe. To apsolutno ne znači da klijent mora da veruje u tehniku ili bilo koji sadržaj koji mu se manifestuje da bi mogao da reši problem, ali je zato jako bitno da dobro definiše problem, tj. da zna šta hoće da rešava. Sama terapija, u zavisnosti od tehnike i sadržaja koje klijent manifestuje, može da traje od 90 minuta do nekoliko sati. Terapiji prethodi relativno kratak razgovor u kojem se definiše poblem čije je rešavanje cilj terapije i on bi trebao u idealnom slučaju da se završi u jednoj terapiji. Terapeut može eventualno da predloži ponovnu terapiju, ali je klijent taj koji odlučuje o potrebi da je nastavi. Terapiji ne prisustvuju druge osobe, i klijent sam mora da se obrati terapeutu za terapiju. To uglavnom znači da se regresoterapija ne radi sa decom i ljudima koji nisu u stanju da samostalno donose odluke o terapiji. Postoje izuzeci u kojima terapeut donosi drugačiju odluku po svojoj savesti, ali je princip regresoterapije da se sa takvim klijentima ne radi. Bitno je napomenuti da naša psiha raspolaže mehanizmima odbrane i da će nam dozvoliti da doživljavamo i prolazimo sadržaje u onoj meri u kojoj oni ni na koji način ne ugrožavaju našu bezbednost. Dakle, terapija je bezbedna jer nas naša psiha neće suočiti ni sa čim što nismo spremni da bezbedno prolazimo. Druga kontraindikacija za terapiju jeste kada klijent nije u stanju da u razgovoru sa terapeutom definiše problem, nakon čega terapeut odlučuje da ne ulazi u regresiju sa klijentom. Tada postoji mogućnost primene drugih tehnika koje nisu regresivne, dok je ponekad klijentu dovoljan i samo razgovor. Prenatalna tehnika je tehnika rada sa obrascima koje smo nekritički usvojili u najranijem periodu života i koji nisu naši, ali ih živimo kao da jesu, pri čemu oni ometaju našu autentičnost i kvalitet našeg života.

 

Procesom prenatalne tehnike, oslobađamo se ovih obrazaca i otvaramo put našoj jedinstvenosti. Obrasce prepoznajemo po ponavljanju radnji u sličnim okolnostima. To su momenti u kojima u sličnim situacijama uvek reagujemo na isti ili sličan način koji najčešće nije adekvatan ni koristan, a čak i kada smo svesni da ne reagujemo kako bi bilo najbolje za nas, ne uspevamo da reagujemo drugačije i mehanički ih ponavljamo. Oslobađanjem od ovih obrazaca na način da ih postanemo svesni, kako su nastali, od koga smo ih usvojili, i donošenje svesne odluke o tome da li ćemo ih odbaciti ili nam oni pomažu u životu, omogućuje nam da razumemo sebe kao autentično biće i da živimo kvalitetniji autentičniji život koji nam više prija. Tehnika detinjstva, jedna od tehnika koju regresoterapeuti najčešće danas koriste, takođe se bavi se usvojenim obracima, koji se ispoljavaju u određenim okolnostima. Detinjstvo je period primanja, i dete u periodu razvoja ima razne potrebe. Pritiscima, nametnutim načinima reagovanja, od deteta se zahteva da reaguje kako bi to činili odrasli (ili na bilo koji drugi način koji nije primeren detetu), što dete, ne mora toga biti svesno, doživljava kao traumu. Sa druge strane ovo ostavlja praznine u proživljavanju autentičnog detinjstva. Upravo se te “rupe” u

odraslom dobu, uzrokovane traumama (koje mogu biti i mnogo ozbiljnije) popunjavaju sadržajima deteta, koje bi trebalo da smo u odraslom dobu prevazišli i stvaraju nam neadekvatne reakcije i probleme u našoj odraslosti. U tehnici detinjstva, dajemo podršku sami sebi. Kad nemamo podršku sami od sebe, onda neprestano moramo negde da se napojimo, ne znamo da budemo sami, ne možemo da izdržimo sami sa sobom, ne znamo da kazemo ne, ne znamo da funkcionišemo prirodno. Tehnika odnosa se tiče spoznaje. Umemo da spoznajemo samo kroz odnose.

 

Odnos nastaje onda kada na nešto usmerimo pažnju. Odnose možemo imati sa sobom, drugima, ali i sa pojavama, događajima i stvarima. Osnova odnosa je uvek ista, ali ispoljavanja i htenja (tj. očekivanja) mogu biti različita. Ako su različita, može nastupiti i velika je verovatnoća da će nastati problem jer u tom slučaju ne vidimo osnovu tog odnosa. Terapijom odnosa utvrđujemo osnovu odnosa, nakon čega se usaglašavaju njihova ispoljavanja i očekivanja te oni u našim životima postaju kvalitetniji ili ih se oslobađamo. Ovo su četiri osnovne tehnike regresoterapije po metodi Patrika Balinta. Postoji i tehnika rada na daljinu koja zalazi u sadržaje nesvesnog i koristi se ređe, ali i druge tehnike (ličnosti i odnosi, rad sa arhetipovima) koje specifičnije upotpunjuju rad regresoterapeuta sa klijentima. Regresoterapijom možemo rešavati probleme u vezi sa telesnim bolovima, bolestima i poremećajima koji nas muče, a imaju korene u traumama proživljenim u prošlosti, razne strahove, fobije, duševne poremećaje i zavisnosti. Daje nam mogućnosti da rešimo probleme u odnosima, probleme u vezi sa sposobnošću donošenja odluka i mnoge druge. Dakle, ukoliko želite radosniji život za sebe i svoju okolinu i spremni ste da radite na sebi, ovaj tekst vam može pomoći da dobijete osnovne informacije o regresoterapiji kao jednom od efikasnih načina dubokog rada na sebi i svojoj svesnosti, a koristeći sadržaje koji dolaze uglavnom iz naše podsvesti. Nepoznavanje metode regresoterapije često dovodi ili do nade za nekim čudotvornim natprirodnim rešenjima, ili do osude na osnovu ličnih predrasuda. Nehipnotička regresoterapija je, jednostavno, terapija osvešćivanja i rešavanja problema regresijom, vrlo efektna u svim onim slučajevima u kojima čovek zaista želi da rešavajući probleme živi lepše i kvalitetnije…

Patrik Balint, evropski priznat regresoterapeut i učitelj regresoterapije iz Slovačke, ima bogato iskustvo sa preko dvadest godina prakse u nehipnotičkoj regresoterapiji. Sa ovom metodom se susreo na studijama veštačke inteligencije i računarstva u Pragu i Bratislavi, gde upoznaje Andreja Dragomiretskog, pionira nehipnotičke regresije zahvaljujući kome je ova metoda zaživela na području Čehoslovačke. Sa polja veštačke inteligencije, Patrik se preusmerava na rad sa ljudima razvijajući nove tehnike nehipnotičke regresoterapije i obučavajući regresoterapeute u Slovačkoj i drugim zemljama Evrope. U Srbiji trenutno obuku završava druga generacije regresoterapeuta dok je treća generacija nedavno započela ciklus edukacija. Pored regresoterapije, Patrik u Srbiji drži i ciklus predavanja “Priprema za porođaj”, a plan je da u apilu počne i prvi ciklus obuke “Terapija prisutnošću”.

 

Tekst pripremila Sanja Bunford, regresoterapeut u obuci.

 

 

 


Komentari

Napravi Nalog



Prijavi se