Sačuvati stare građevine, ne znači samim tim sačuvati i ambijent starog gradskog jezgra. Tako je i sa zgradom Gimnazije koja se našla u „klinču“ i s leve i s desne strane dve nove građevine. Uklapati novo u staro ili staro u novo, samo naizgled zvuči isto, ali rezultati su dijametralno suprotni. U prvom slučaju, to „novo“ moralo bi da prati ambijent u koji se unosi, materijalom, gabaritom i izgledom, maltene da bude replika stila u okruženju (a takvog se „ponavljanja“ ne bi trebalo stideti, Varšava je tako obnovljena!), dok u drugom, kada se staro „samo sačuva“, onda ono liči na izgubljena ostrvca koja su se slučajno nasukala među „moderne“ građevine. Kao Gimnazija u ovom slučaju. Naravno, arhitekti- zastupnici ideje „osavremenjavanja“ i „udaranja pečata vremena u gradsko jezgro“ sa ovim se neće složiti, ali njihov argument da se u njemu i nekada gradilo i menjalo treba dopuniti činjenicom da su se tada smenjivali stilovi a oni danas, ruku na srce, više ne postoje!
Zato gubimo ambijent. Ko ne veruje, neka pogleda novi deo Pozorišta...
M R