Naslovna stranaDetoxLand Pionir - Medeno Srce
Danas je 27.06.2017. Utorak
NAJČITANIJE
     
    NAJNOVIJI BROJ
     
    Godina I, Broj 16
      16. jun 2017.


     
    2_4.jpg
     

     

     

     
     
     
     
    Kultura
    Đorđe Kuburić, o svojoj novoj knjizi poezije „Pesme iz dvorišta”, o slobodi, ljubavi, jeziku i kulturi
    Pisci grade svoje lavirinte
    10.04.2017.

    Moj ideal jeste da ispevam pesmu bez reči (ptice to umeju, a ja ne umem) veli Đorđe Kuburić, pesnik koji o sebi kaže "moje Lirsko ja, u velikoj meri, oslikava i moju sopstvenu personalnost"!

    Povoda za razgovor sa pesnikom i profesorom Đorđem Kuburićem bilo je i ranije, ali trenutak susreta sa stvaraocima najčešće režiraju njihova dela i kulturni događaji. Ovoga puta su to Kuburićeve „Pesme iz dvorišta", nova, osma knjiga poezije, u izdanju kraljevačke biblioteke Stefan Prvovenčani. Doživela sam je kao izuzetan susret sa slojevitom lirikom umetničke dubine i neobičnog sadržaja, koji nam pesnik tumači kroz svoj odnos prema izazovima, kulturi, roken-rolu, pisanju, triptihu o čitanju...

    5205_1.jpg
    Đorđe Kuburić -Bilo je i rokerskih
    nota u mojim pesmama

    Kako Vašu najnoviju zbirku ocenjuju Vaši prijatelji i recenzenti?

    —Knjiga, za sada, nigde nije prikazana, ali stigle su mi neke najave od književnih časopisa, kao i od poznanika i prijatelja koji se seriozno bave kritikom, na osnovu kojih mogu uskoro da očekujem prikaze. Inače, više njih mi je - usmeno, te i posredstvom drušvenih mreža ili elektronskom poštom – saopštilo kako je ovo nešto najbolje što sam napisao. I ja tako mislim. Svaki pisac nastoji da mu sledeća knjiga bude bolja od prethodne. Tako i ja, računam da će mi sledeća zbirka, krajem ove godine, u izdanju Kulturnog centra Novog Sada – biti najuspešnija.

    Kakva je to nit koja poetu Kuburića vodi prizorima lavirinta (Borhesov rođendan), kakvu pesničku poruku šalju Vaše Pesme iz dvorišta?

    —Lavirint je izazov. I životni i pesnički i ma koji drugi. Neizvesnost koja je izvesna. Takozvana nit koja služi zarad sigurne putanje, tek je varka, obmana. Nje, pogotovo, nema u književnosti. Naprotiv, pisci grade svoje lavirinte, iz kojih ne mogu – niti žele - da se izmigolje. A i moje pesme iz ove knjige, zatomljene su u bezizlazu dvorišta, gde su, u većoj meri, i nastajale. Najlakše je izgubiti se u poznatom, predvidljivom prostoru.

    Neobičan je koncept da se pesma na engleskom jeziku nađe u zbirci, kažete da niste odoleli!

    —To je pesma “Kisnem”, koju sam pod tim nazivom napisao prvo na srpskom. Učinilo mi se zanimljivim, da je prevedem na engleski, da izazovem sam sebe u spoznaji, koliko sam hrabar da uronim, pesnički, u drugi jezik, koji koliko-toliko poznajem. Naslovio sam je “Under the rain”.

    U zbirci je i ciklus pesama Svetlost je sama. Da li je usamljenost pesnički ili poriv čoveka savremenog vremena?

    —Samoća svetlosti jeste jedna od globalnih metafora zastupljenih u ovoj knjizi; između ostalog, referiše i o samoći pesnika, koji je, za pisanje, conditio sine qua non. Bio i ostao. Što se tiče alijenacije “čoveka savremenog vremena”, i to je jedno univerzalno mesto, uz tendenciju permanentnog otuđenja.

    Može li pesnik da se odrekne slobode. Ima li biografskog u Vašim stihovima, kojima dotičete i mitsko i hedonističko obzorje?

    5205_2.jpg
    Pisanje je areal slobode

    —Ne. U životu, u braku, pa i ljubavi, kompromisi nisu neuobičajeni. A pisanje je areal slobode. Bez tog osećaja naprosto nije moguće stvarati. Da parafraziram jednog svog prijatelja, vrsnog pesnika: pišem da bih disao. I dišem da bih pisao. Pesnik može biti unekoliko “izgubljen” i sada, kao što je to bio i uvek (o čemu referiše znamenita Bodlerova pesma “Albatros”). Međutim, (ako govorim o svom iskustvu, a govorim), nastojim da se držim izvesnih koordinata, koje mi u izobilju nudi realni život, kao čvrsta potpora onoj unutrašnjoj imaginativnoj stvarnosti. Naravno da moji stihovi obiluju autobiografskim detaljima, naravno, impregniranim pesničkim postupcima. Lirsko ja, u velikoj meri, oslikava i moju sopstvenu personalnost.

    Da li svoju poeziju usmeravate ka postmoderni? Prepoznajemo i boje neoromantizma, a onda se sretnemo i sa sartrovskim egzistencijalističkim pa i pesimističkim notama besmisla. Šta je osnovno obeležje tvog pisanja?

    —Kada sam počinjao da ulazim u književni život (a beše to početkom osamdesetih prošloga veka), postmoderna beše, štono bi se reklo “u punoj snazi” (Žan Bodrijar je kazao da je “postmodernizam jedini stilski pravac svestan svog postojanja”), Tako, moje prve knjige behu na tragu te formacije, pre svega na nivou loma jezika i drobljenja reči (ove dve neuporedive sintagme osmislili su Mika Pantić i Vasa Pavković). Međutim, potonje zbirke ni nemaju neko definisano žanrovsko određenje. Ima tu, što kažeš i neoromantizma, i neoavangarde. Egzistencijalizam jeste bitno obeležje onog što pišem – kao određeno stanje i uticaj. Ne toliko sartrovski, koliko Hajdegerov, i, naročito Kjerkegorov.

    Da li je napisana pesma, za pesnika - sestra laži ili istine, kako transformišete maštu u svom stihu?

    —“Fantazija je sestra laži” jeste rečenica Danila Kiša, iz knjige“Saveti mladom piscu”. A pesma koju pominješ zove se “Mašta kao bršljan raste” i počinje stihom “ Mašta je sestra istine”.Tok pesme biva nastavljen upečatljivo upamćenom slikom iz prirode (koju sam izistinski doživeo, i na osnovu koja sam pojmio (i poentirao) da mašta može biti i “sestra istine”. Posve kišovski prosede.

    Kažu da su piscu njegova dela kao deca. Šta je Vama knjiga? Da li simbol života ili život sam, ili beg od „rođaka stvarnosti” kako velite u jednoj svojoj pesmi?

    —Da. Branko Radičević u jednoj od svojih napoznatijih pesama ima distih: “O, pesme moje, jadna siročadi,/deco moja, mojih leta mladi”. To – “da su piscu njegova dela kao deca” - beše jedan romantičarski stav, koji, uostalom, može da ima utemeljenje u činjenici da pisac jeste tvorac. Kada pišem pesme, to jest kreiram knjigu (a stvaranje knjige nije tek prosto zbiranje pesama, već nešto što ima kompoziciju, red i koegzistenciju, (da ne kažem interakciju uradaka), ne doživljavam taj čin ni kao simbol.Kao deo života, da. Zapravo, nešto kao odmak od života. Ne i beg. Od života ne možeš uteći.

    Pisac ste već polovinu života. Prva knjiga poezije "Vrhovna tačka" objavljena je 1988.godine. Kolika je pesnička transformacija poete tokom desetak knjiga koje napiše?

    —Pa, može biti raznolika. Kod dobrih pesnika ona je postojana i jedva primetna, što znači da vlastita poetika, sopstvena estetička zasnovanost, trebalo bi da je konstantna. Ali, kako pisac raste, raste i njegova poezija, Naravno, formalni segment može da se menja; ne i obavezno. Moje iskustvo izveštava da mi je svaka sledeća zbirka bila svedenija i suštastvenija (uz navođenje činjenice da mi je druga knjiga – a koja treba da potvrdi ili opovrgne status pisca nakon prvenca -najmanje dobra). Uostalom, to su primetili i oni koji su pisali o mojim knjigama. Ideal je, po definiciji, nedostižan. A moj ideal jeste da ispevam pesmu bez reči (ptice to umeju, a ja ne umem).

    Avangardno ili mitsko, čemu teži poezija danas, šta kao profesor želite preneti novoj generaciji, kojoj nije bliska klasična književnost?

    —Poezija se, danas, više nego što se to podrazumeva u uvreženom mneniju zahvaljujući i internetu, može naći naći i na društvenim mrežama. A ima i specijalizovanih foruma, portala i blogova, na kojima se objavljuju i komentarišu pesme. Kao neko ko predaje deci jezik i književnost, nastojim da ih usmerim ka logičkom poimanju stvari, i to u oba segmenta mog predmeta, kao i da ih odvratim od površnog čitanja i skidanja pismenih zadataka sa neta (čemu neki umeju da budu skloni), sa obrazloženjem da je to lako prepoznati, i da su to, u osnovi, površni i sterilni radovi, pisani rutinskom rukom nemaštovitih odraslih likova (među kojima ima i mojih kolega).

    U Vašim pesmama i zbirkama prisutan je izraziti muzički, autentični rokerski osećaj

    —Tako je. S obzirom da sam još od detinjstva napaljen na rok, (a vremenom sam otkrivao i vrednosti drugih muzičkih struktura) sasvim je normalno da je ta vrsta umetnosti nastanjena i u mojoj poeziji, kao jedna od meni najbitnijih životnih referenci i uticaja. Tu su i popularna kultura (u opštem smislu) film, pozorište, likovnost… Neki kritičari su me i legitimisali kao svojevrsnog rokerskog pesnika. U ranijim zbirkama bilo je više direktnih referenci na rokenrol. Kasnije, to je postalo da biva podrazumevajuće, nekako pozadinski.

    Na kraju, već sedam godina uređujete i vodite književne večeri u restoranu “Krupara”, u Bačkom Dušanovu

    —Ideja je došla od mog prijatelja Luke Anđelića (u Subotici, a i šire, dobro znaju ko je taj plemeniti čovek), vlasnika pomenutog objekta. Za vreme narečenog perioda, gosti su bili isključivo relevantni pisci, većinom iz Srbije, ali i iz Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Mađarske, Ukrajine, Francuske… “Krupara” je postala jedna od najznačnijih književnih tribina u Srbiji.

    Đorđe Kuburić rođen je 1958. godine, 29. aprila, u Bačkom Petrovom Selu. Napisao je osam pesničkih knjiga: Vrhovna tačka, 1988, Poema o praznom prostoru, 1990, Prljave koštice, 1992, Gradovnik, 1997, Razglednice noćne ptice, 2002, Zašto volim viski i druge izabrane pesme, 2006, Blue moon, 2010 i Pesme iz dvorišta, 2016.

    Nada Harminc Karanović

    Cenovnik Subotičkih Novina

    Apoteka Subotica

    4_22.jpg

    Kuća zdravlja

    4_20.jpg

    Zoo Palić

    NorDent

    Suboticagas

    Vojput

    Dom zdravlja