Naslovna stranaDetoxLand Pionir - Medeno Srce
Danas je 18.12.2017. Ponedeljak
NAJČITANIJE
     
    NAJNOVIJI BROJ
     
    Godina I, Broj 16
      16. jun 2017.


     
    2_4.jpg
     

     

     

     
     
     
     
    Kultura
    Miroslav Antelj, subotička legenda flamenka
    Osvaja Špance snovima o flamenku
    05.01.2017.

    Miroslav Antelj je dvadeset godina plesao flamenko, susretao se sa velikanima flamenka, svirao na koncertima sa poznatim našim Meksikancima Vladom Štulićem i ostalima, iz kvarteta ’Los aguilas’ Danas retko zaigra, ali važi za najboljeg našeg poznavaoca izvorne španske igre. Posle rediteljskih dokumentaraca i novinarskog iskustva, ima sopstvenu produkciju – a zadržao je, kaže, i snove, da u Španiji snimi dokumentarac o čudesnoj borbi života i smrti - flamenku!

    4822_1.jpgMiroslav Antelj je Subotičanin koji je 20 godina bio naš ambasador flamenka. Upoznao je u Beogradu i Pako de Luciu i svetskog flamenko gitaristu Pako Penju, ali i našeg gitaristu koji je svirao i flamenko Roberta Đivanovića. U vreme bombardovanja režirao je koreodramu Flamenko i život. Flamenko je poput baleta, kaže Antelj, vremenom od igrača postaješ učitelj, pa reditelj. Ambasador svog Grada u flamenku, Antelj je radio i kao novinar, a danas ima svoju produkciju.

    Za njegovo bavljenje flamenkom, zainteresovao se i reditelj Zlatko Lavanić, a 1986. godine, postavljao je koreografiju u njegovom igranom filmu „Strategija svrake“.Tokom boravka u Španiji 1985. godine, družio se sa njihovim čuvenim flamenko pevačem Pepe Pereguilom. Sve u svemu, flamenko mu je, kaže, našao mesto koje mu pripada.

    Kakav je tvoj prvi susret sa flamenkom, kako te je osvojila ta igra, za koju neki kažu da je filozofija života?

    - Ljubav prema flamenku se pojavila negde 1979. godine, kada sam slučajno na televiziji video jednog flamenko plesača. Kasnije sam saznao da je to bio Rafael de Cordoba, a odmah sam shvatio, da je to za mene ljubav na prvi pogled, izazov, nešto što međutim, nije ni malo jednostavno naučiti tako dobro, da možeš da budeš među (naj) boljima. U početku sam pokušao sam, ali sam ubrzo shvatio da neće ići. Pronašao sam subotičkog koreografa Ivana Pešuta. Ne zadugo, iste godine, održali smo koncert zajedno sa subotičkim Meksikancima, Vladom Štulićem, Gezom Verebeš gezom, Bogdanom Čupićem i Belom Verebešom, iz kvarteta ’Los aguilas’, na velikoj sceni Narodnog pozorišta. Tako je počelo, intenzivno, sa ogromnom željom da naučim sve što čini flamenko.

    Brzo si shvatio da je flamenko život?

    -Posle susreta sa Štulićem i ostalim našim Meksikancima, upoznajem gitaristu Roberta Đivanovića, koji je svirao flamenko i shvatio sam da je to ono pravo. Tako je počela naša saradnja, pa su usledili nastupi na televizijama Novi Sad, Beograd, Zagreb i drugim scenama. Vremenom nam se priključio takođe gitarista Miodrag Gradinšćak, pa je sve izgledalo punije i bogatije. Bio sam potpuno posvećen flamenku, koji se stopio sa mojim životom.

    Ubrzo si počeo da učiš decu, da plešu flamenko?

    4822_2.jpg
    Početkom devedesetih godina Miroslav Antelj osniva
    školu flamenka „Tablao Flamenko”

    - Kasnije, 1983. godine, upoznajem devetogodišnjeg Ištvana Takača, koga u narednih nekoliko godina podučavam da pleše flamenko. Njemu se pridružila i Gabrijela Letić. Tako su njih dvoje počeli da nastupaju na televizijama, a ja sam bio koreograf i dalju slavu sam prepustio njima. Početkom 90-tih godina, osnivam školu flamenka pod nazivom „Tablao flamenko“, gde se, ne zadugo, ističu tri plesačice, Darija Kovač, Nataša Vujasin i Silvija Serezlai. Naravno i za njih su bile zainteresovane televizije, pa su se nizali tv nastupi. U vreme bombardovanja SR Jugoslavije, odlučujem se da režiram pozorišnu predstavu (koreodramu) „Flamenko i život“, koja je premijerno izvedena na kamernoj sceni Narodnog pozorišta u Subotici, 9. juna 1999. godine. Za moje bavljenja flamenkom, zainteresovao se i reditelj Zlatko Lavanić, kome sam 1986. godine, postavljao koreografiju u njegovom igranom filmu „Strategija svrake“.

    Šta te je najviše fasciniralo, tokom 20 godina bavljenja flamenkom i da li si upoznao neke od velikana flamenka?

    -Vremenom sam razumeo da je suština flamenka, ta večita borba života i smrti. Tako, kada su pitali jednog flamenko gitaristu Pedra Penju, šta je flamenko, on je rekao: „Radujemo se plačući, da plačući, kao i ovde u Andaluziji. O čemu pevamo, ako ne o onome što jesmo, o našoj sudbini Cigana. Ako nam ritam ne bi živeo u snazi krvi, nervima, bolu ne bi mogli dati glas, našeg grla, naše gitare, bez toga valjda ne bi ni živeli, jer samo tako i nasuprot svemu slobodni smo“. E ta mi je sloboda uvek trebala u razmišljanju, poimanju stvari i uopšte shvatanja života. Razlog je više bio taj, što sam 21 godinu proveo u policiji, kao svršeni učenik Srednje škole unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Jer, u školi su nas učili jedno, a kada smo je završili, u praksi je to bilo nešto sasvim drugo. Da bih prevazišao te ogromne razlike, trebalo mi je nešto, a to je bio upravo flamenko. Zahvaljujući flamenku, upoznao sam u Beogradu 1997. godine Pako de Luciu, a desetak godina ranije u Novom Sadu i svetskog flamenko gitaristu Pako Penju. Tokom boravka u Španiji 1985. godine, družio sam se sa njihovim čuvenim flamenko pevačem Pepe Pereguilom. Sve u svemu, flamenko mi je našao mesto koje mi pripada.

    Kako su Subotičani prihvatali i doživeli flamenko?

    4822_3.jpg
    Miroslav Antelj sa ruskim ambasadorom Čepurinom

    -Onako kako to prihvata svaka palanka. Uglavnom su gledali sa nevericom, kada sam počinjao. Nije me to mnogo brinulo, tako da sam se okrenuo nastupima van Subotice i tamo sam postizao uspehe. Ne kažem da nije bilo onih koji su razumeli tu nebesku igru, ali malo je bilo tih pravih. Danas me se retko ko seća kao flamenko plesača, ali zna se da je najteže uspeti u svojoj sredini. Bilo je i spoticanja zbog tog.

    Ipak, organizovao si niz manifestacija Flamenko u Subotici, na nekima su bili prisutni i predstavnici diplomatskog kora ambasada Španije i Meksika

    - Na neki način to je bio i moj vrhunac u negovanju flamenka, dokaz da su mi van Subotice pa i Srbije priznavali ono što sam radio. Na prvom mestu ambasada Španije. Tako sam u Srpskom kulturnom centru priredio doček za španskog atašea za kulturu Hoze Migel Palasiosa, u isto vreme, pozvao sam i ambasadora Meksika u Srbiji, Karlosa Ferera, tako da su obojica bili na svečanosti, koja se i tematski bavila španskom kulturom. To je bilo 1997. godine, a 2000. godine, ugostio sam u Subotici takođe ambasadora Meksika u Srbiji, Karlosa Rodrigeza i Kesadu, kome je na večeri pevao Vladimir Štulić.

    Pre 15 godina, počeo si da se baviš novinarstvom, snimio si čak i 16 dokumentarnih filmova, da li si u tom periodu razmišljao o flamenku?Da li flamenko kao i balet, ima vremensko ograničenje?

    -Svakako, danas mi je preusko i odelo u kojem sam nastupao tada. Razmišljao sam da odem u Sevilju i snimim dokumentarni film o španskim Ciganima, koji pevaju i plešu flamenko. Ali, nisam imao dovoljno novca. Ponudio sam taj projekat i jednoj televiziji, ali ni Ambasada Španije nije imala interesa da to finansira, tako da je ostao samo san. Međutim, moj prvi dokumentarni film Jedan dan života, o Vladimiru Štuliću, na neki način dočarava taj duh španske, tačnije meksičke muzike. Film se i danas emituje na B92 info, a snimljen je 2008. godine. I ostali filmovi se bave ličnostima, kao što su Ivan Sarić, Ana Bešlić, sveštenik Blaško Rajić, general Đuro Dulić i drugi. Te filmske priče su još žive.

    Koliko je tvoj novinarski rad na televiziji i bavljenje dokumentarcima imao dodira sa flamenkom?

    - Direktnih ne, ali sam ipak nastojao da kroz razne emisije provučem i flamenko. Tako sam snimio televizijski serijal, od 5 epizoda, pod nazivom Flamenko kao filozofija života. Interesatno je pomenuti, da kada sam snimao intervju sa ambasadorom Ruske Federacije u Srbiji, Aleksandrom Čepurinom, na kraju emisije sam u odjavi citirao Jovana Dučića, koji je rekao: „Od svih evropskih naroda, jedino znaju da plešu Španci i Rusi, dok se svi ostali klate i teturaju“. Naravno, kasnije sam ambasadoru Čepurinu rekao, da sam 20 godina plesao flamenko.

    Danas ne radiš više na televiziji, imaš sopstvenu produkciju, koje svetove još želiš da osvojiš?

    -Strpljivo ću čekati i nadam se dočekati dan, kada ću otići u Španiju i snimiti dokumentarni film Večita borba života i smrti o flamenku. Tek tada bih bio zadovoljan i mogao reći da sam krunisao svoju ljubav i duži period svog života. Snovi su najstvarniji deo naših života.

    Nada Harminc Karanović

    Cenovnik Subotičkih Novina

    Apoteka Subotica

    4_22.jpg

    Kuća zdravlja

    4_20.jpg

    Zoo Palić

    NorDent

    Suboticagas

    Vojput

    Dom zdravlja